Prvo finale posle dve decenije. Budimpešta rezervisana. Nekad cela sezona stane u jednu noć, jedan trzaj, jednu dugu loptu iza linije i jedan osećaj da je ekipa konačno pogodila pravi ton onda kada je morala. Protiv Atletika nije sve bilo savršeno, ali je bilo dovoljno onoga što je Arsenalu najviše falilo kada se sezona lomila: oštrine, vere i igrača koji ne beži od sudara.
Odgovor na većinu stvari opet je bio Viktor. Rice na zadnjem, Saka da ne razmišlja previše i napred čovek koji leži na liniji ofsajda kao da mu je to prirodno stanište. Đokeres je cele večeri lebdeo tik uz poslednju liniju, hvatao pravi trenutak, tražio duel i svakim sledećim napadom terao Atletikove štopere da se okreću još nervoznije. Pola faulova mu nije svirano, nosio ih je na leđima i opet izlazio jači iz sledeće akcije. Upravo to je ono što zapali sve oko njega. I ekipu, i tribine, i paniku među stoperima.
Gol koji je otvorio vrata finala bio je čist primer zašto ovakve utakmice traže hrabrost i tačnost u istom potezu. Salibina lopta iza linije, odlično ubacivanje Đokeresa, centaršut na drugu, Trosar kupi odbitak, na trenutak deluje kao da je sve upropašćeno i da se lopta odbila tamo gde ne treba, a onda iz kolena ispaljuje praćku. Oblak brani, ali Saka je na pravom mestu. Jedan nula. Četrdeset peti minut. Ne može bolje od toga. Prednost, eksplozija i onaj osećaj da stadion prvi put posle dugo vremena diše bez grča.
I tu dolazimo do još jedne važne stvari: Saka je večeras bio baš ono što Arsenal mora da ima kada igra ovakve mečeve. Ne previše misli, ne višak poteza, nego instinkt, kretnja i mirna završnica kada je najpotrebnije. Kada je takav, a kada ga Đokeres otvara i vuče sa sobom, Arsenalov napad dobija liniju koja je cele sezone prečesto izostajala.
Veliki plus ide i za Skelija. Opet je doneo nešto drugačije. Još je dete, još ima mnogo da uči, ali u njemu se vidi ta sirova čvrstina koja uz Ricea može jednog dana da izgleda kao svetska klasa iz sopstvene kuće. Nema lepše reklame za Arsenal od toga. Večeras je pokazao koliko sredini terena može da doda nogu, duel i hrabrost, čak i kada meč traži više glave nego adrenalina.
Onda, naravno, nastupa Arteta i kreće njegovo mešanje garniture. Saka napolje, nova tura na teren i ona poznata jeza koja navijaču prođe kroz stomak čim počnu promene u utakmici koja još nije ubijena. Ovoga puta, na odlično iznenađenje, Viktora je ostavio do kraja i baš tu je pogodio. Svežina sa klupe nije srušila ritam, a Đokeres je ostao kao stalna pretnja koja tera poslednju liniju da do kraja igra pod tenzijom. Unela je nova garnitura dodatnu agresivnost, još nekoliko jačih nogu i dovoljno energije da se meč ne raspadne. Na trenutke jeste falila mirnija glava, ali kada si na korak od finala posle dvadeset godina, emocije rade ono što rade.
Mora ipak i zamerka. Maduekeu mora da se upiše ona situacija u kojoj čeka da lopta padne umesto da krene na nju odmah. Staro, osnovno i večno pravilo: ne daj joj da odskoči. Još je protivnički igrač u duel ušao sa više srca, dok je ovaj ostao pola koraka iza pogleda. Nije ništa izašlo iz toga i srećom nije skupo koštalo, ali to su sitnice koje u ozbiljnoj analizi moraju da završe na stolu. Finale je previše veliko da bi se takve stvari samo oprostile jer je sve lepo završilo.
A ipak, ono što je bilo najlepše za oči ostaje Viktor u devedesetom minutu, kako trči kao da je tek počelo. Nije dao gol, ali nije sve u statistici. Nije u tabeli faulova ono što istrpi. Nije u koloni asistencija svaka lopta koju sačuva sa dvojicom na leđima. Nije u brojevima nervoza koju unese u odbranu čim se zalepi za poslednju liniju. Mi to vidimo. Mi to znamo. I baš zato nije preterivanje kada se kaže da je odgovor na većinu pitanja večeras opet bio Đokeres.
Atletiko je imao svoje momente, znao je da zapreti i bilo je situacija u kojima su se srca stegla. Ali uz svo poštovanje prema toj ekipi i njenom iskustvu, posle poslednjeg zvižduka ništa od toga više nije bilo važno. Bitno je bilo ono posle. Ona sreća na terenu, Rice koji uleće među navijače kao malo dete, vatra koja se vidi i kada čovek ćuti i kada samo raširi ruke prema tribini. To je slika večeri.
Najzad, finale.
Sada pravac masažerski sto, vitamini, led, sve što treba da se ova ekipa oporavi i dođe sebi. Zaslužila je. A onda polako dalje, jer raspoloženje ne sme da stane na ovome. Misli već idu ka West Hamu, a iza svega stoji još veća poruka: ostavite sve na terenu još jednom i zgrabite ono što ste zaslužili.
Momci, hvala vam. Ostavili ste srce na terenu. Sada idite po ono zbog čega se ovakve noći pamte generacijama.
COYG.
Autor: B.