Gorak ukus ostaje, nema tu sta da se glumi. PSG je 30. maja 2026. u Budimpesti uzeo drugu uzastopnu Ligu sampiona, i to posle 1:1 i 4:3 na penale protiv Arsenala. Ali isto tako ostaje i nesto drugo: osecaj da je Arsenal u finalu jos jednom pokazao zasto nije slucajno bez poraza stigao do poslednje stepenice i zasto ovaj tim vise niko ne moze da posmatra kao prolaznu pricu.

Svestan si da je PSG jaci sa loptom, da ima mozda najubojitiji napad u Evropi i da je do finala stigao tako sto je gurao velikane na ivicu raspada. UEFA je potvrdila da je ovaj Paris izjednacio Barsin rekord od 45 golova u jednoj sezoni Lige sampiona. I bas zato jos vise znaci ono sto je Arsenal uspeo da im uradi skoro puna dva sata: da ih uspori, da ih izludi i da ih natera da izgledaju mnogo manje opasno nego sto inace izgledaju.

A pocelo je kao iz sna. U sestom minutu Trosar je izblokirao ispucavanje, lopta je ostala u opasnoj zoni i Haverc je izasao sam pred golmana. Delic sekunde je izgledalo kao da usporava i vaga, a onda je pod precku poslao udarac koji je presekao stadion. Veliko vodjstvo Topdzija, sok za Pariz i jos jedan podsetnik da Haverc ume da se pojavi bas tamo gde drugi zaziru. Vec je ovakve meceve resavao u dresu Celzija, a i sada je delovalo da je opet spreman za noc u kojoj se ulazi u istoriju.

Posle toga Arsenal je svesno prepustio loptu. I iskreno, tesko je zameriti. Vodis u najvaznijoj utakmici u sezoni, protiv ekipe koja zivi od prostora i haosa, i naravno da neces bez potrebe juriti grlom u jagode. Branio se Arsenal organizovano, disciplinovano i hrabro. Dembele i Kvarackhelija, igraci koji drugima redovno otvaraju utakmice kao konzervu, dugo nisu imali ni ritam ni slobodu. Gabriel i Saliba odigrali su skoro savrseno, a Luis-Skeli je u sredini opet pokazao koliko brzo raste uz Rajsa i koliko vec sada moze da pomogne u velikim mecevima.

Ipak, protiv ovakvog napada retko prezivis bez makar jedne pukotine. Ona je dosla u 65. minutu. Posle lepog duplog pasa Kvarackhelija je usao u sesnaesterac, a Kristhijan Mosquera, koji je dotad odradjivao ozbiljan posao na desnoj strani, zakasnio je taman toliko da napravi cist penal. Nema tu mnogo rasprave. Dembele je preuzeo odgovornost, poslao Raju na drugu stranu i vratio PSG-u vazduh koji je ocajnicki trazio.

Od tog trenutka meč je jos vise ogolio ono sto je zapravo i bio citavo vece: sudar dva potpuno razlicita nacina da se dodje do vrha. PSG je imao loptu, napade i strpljenje. Arsenal je imao blok, gard i onu vrstu odgovora bez lopte zbog koje je jos pre finala i sam Luis Enrike rekao da su Topdzije najbolji tim na svetu bez lopte. I nije to rekao reda radi. Videlo se i u finalu zasto tako misli.

Arsenal je cak i kada je patio imao svoje momente. Haverc je mogao do drugog gola da ga Markinjos nije blokirao u poslednjem trenutku. Kasnije su ulasci Martinelija, Maduekea i Đokereša doneli novu nogu za kontru i novu pretnju u tranziciji. Nije bilo mnogo cistih akcija, ali bilo je dovoljno da PSG ne moze potpuno da se opusti. Arteta ce verovatno dugo vrteti i onu situaciju iz produzetka kada je Madueke pao pod pritiskom Nuna Mendesa. Posle meca je rekao da je to lako moglo da bude penal, ali nije hteo da se iza toga sakrije.

Na kraju je sve otislo tamo gde je najokrutnije: na penale. Eze je promasio, Raja je skinuo Nunju Mendešu, a onda je poslednji teret pao na Gabriela. Covek koji je tokom veceri jos jednom odigrao partiju kapitenske tezine, covek koji je sa Salibom gotovo takticki pobedio najrazorniji napad Evrope, nije uspeo da pogodi kada je najvise bolelo. Bas zato slika s kraja udara jos jace. Ne zato sto jednog igraca treba pretvoriti u krivca, nego zato sto je fudbal ponekad dovoljno surov da najveci teret stavi na ledja onome ko je dotad radio skoro sve kako treba.

I da, ostaje zal sto je Arsenal bio na pragu mozda i najjace sezone u svojoj istoriji. Ne treba olako pricati preko Anrija, Berkampa, Vijere i Nepobedivih, ali ova generacija je u Evropi do finala stigla bez poraza i u finalu se suprotstavila ekipi koja je delovala kao cudoviste. Nije se raspala, nije se sakrila, nije se obrukala. Naprotiv. U velikom delu veceri pokazala je zasto zasluzuje da bude tu.

Zato ovo ne sme da se cita samo kroz bol. Da, od cetiri trofeja uzet je jedan. Da, dva finala su izgubljena. Ali liga je najzad vracena kuci posle 22 godine, i to nije mala uteha nego ogroman temelj. Arteta je isplatio proces, sa punim pravom. Sada pred njim dolazi jos tezi posao: odbrana titule, jos jedan juriš na Evropu i vrlo verovatno jos jaca Premijer liga nego prethodne sezone.

Posle meca je Arteta rekao da treba proci kroz bol i pretvoriti ga u gorivo. To je verovatno i jedini ispravan zakljucak. Jer ako je ista ova sezona promenila, onda je to karakter. Ovo vise nije Arsenal koji kukom trazi izgovor, pa se posle prvog udarca raspline u pricu o sudijama i nepravdi. Ovo je tim koji trpi, vraca, ujeda i ostaje ziv u utakmici i kada mu ne pripada lopta, ni ritam, ni publika.

Luis Enrike je od PSG-a napravio monstruma i to treba posteno reci. I on je posle finala priznao da je bilo vrlo tesko i da su mozda oba tima zasluzila da pobede. Ipak, trofej ide njima i tu nema kukanja. Arsenal sada mora da uradi ono sto rade ozbiljni timovi: da odmori, da proguta sta se desilo, da izvuce pouke i da se vrati jos jaci.

Sada ide odmor, pa novo okupljanje, novi plan i stari cilj. Praticemo leto, prelazni rok i sve sto dolazi, jer ova ekipa je zasluzila da dobije jos jacu podrsku i jos jacu strukturu oko sebe.

Ostanite sa nama, pratite i pretplatite se da sve bitnije informacije dobijete direktno na mail.

Uzivajte, vas Cannon.

Autor: B.