Ponedeljak po meri Topdžija? Ako je neka vest mogla da zvuči lepše od clean sheeta i nove pobede sa tri gola razlike, onda je to sigurno ono što je stiglo nekoliko sati kasnije. Everton je uzeo bodove Cityju u haotičnih 3:3, i posle svega Arsenal opet ima onaj osećaj koji je poslednjih nedelja prečesto bežao: da su stvari i dalje u njegovim rukama.

Zato ovo nije običan prelaz iz jedne utakmice u drugu. Ovo je momenat u kojem se dve dobre vesti spajaju u jednu veću. Arsenal je protiv Fulhama konačno izgledao življe, lakše i direktnije, a odmah zatim je stigla i potvrda da u ovoj trci ništa još nije zaključano. Ostaje žal za Evertonom, jer su Karamelama tri boda bila na dohvat ruke i trenutak je delovao kao savršena šansa da David Moyes prvi put u karijeri skine Pepa Guardiolu u ligaškoj trci. Nije otišlo do kraja, ali inspiracija Dokuove desne noge ipak je ostavila Cityju život.

Ipak, ni to ne menja glavnu stvar. Arsenal ne ulazi u utorak sa spuštenom glavom, nego sa novim vazduhom u plućima. Sutra je revanš polufinala protiv Atletika i raspoloženje ne bi smelo da manjka. Naprotiv, posle ovakvog ponedeljka trebalo bi ga biti više nego dovoljno.

Ali baš zato sada ne treba pomešati dobro raspoloženje sa opuštanjem. Ovakve utakmice pozivaju na oprez, na suzdržanost, na podignutu glavu i jaku podlogu. Protiv Simeoneove ekipe ne prolazi samo volja, niti samo kvalitet na lopti. Mora da postoji mera između hladne glave i agresivne noge. Mora da postoji šara, ali mora da postoji i prvi duel, prvi udarac i prvi odgovor kada te meč zategne.

U toj slici i dalje najviše gledam Viktora. Bez pitanja isturenog. Bez mnogo filozofije. Pokazao je da može da razbije odbranu Atletika, i u ligaškom delu Lige šampiona i u prvom poluvremenu prethodnog susreta. Čim dobije loptu na vreme i čim saigrači ne zakasne pola sekunde, Arsenal dobija igrača koji ne samo da čuva napad, nego ga tera napred. A to je upravo ono što ovakve večeri traže.

Ako Saka nastavi da deli lopte bez zadrške kao protiv Fulhama, onda Arsenal ima razlog da se nada velikom osmehu i posle revanša. Njegovo prisustvo menja ton cele desne strane, ali još važnije: kada igra jednostavno i bez viška dodira, podigne ritam i sebi i svima oko sebe. U toj varijanti Viktor nije usamljen vrh napada, nego centralna tačka pritiska.

Zato se i nadam da su Havertz i Odegaard tu kao ispomoć, a ne da vode glavnu reč ako još nisu potpuno svoji. Obojica su previše važni da bi se gurali preko mere samo zato što meč nosi etiketu polufinala. Navijači osećaju kada su igrači roviti, a mnogo je važnije da tim bude zdrav za završni udar nego da se sada glumi herojstvo koje posle košta.

Na klupskim treninzima Arsenalovi igrači deluju nasmejano i rasterećenije nego pre nekoliko dana, i to nije mala stvar. Posle ovakvog ponedeljka ta atmosfera verovatno deluje još lakše. Ali pravo pitanje nije kako izgleda trening, nego da li će ista energija izaći na teren kada se stadion zategne i kada prva lopta krene da peče.

Arsenal sada ima ono što je najviše želeo: otvoren put i živu nadu na oba fronta. Liga više ne deluje kao zatvorena priča, a finale Lige šampiona i dalje stoji dovoljno blizu da može da se vidi ako se ne zatrepće prvi. Zato od utorka ne treba tražiti savršen fudbal. Treba tražiti zrelu partiju, jak korak i tim koji zna da trenutak ne dobija onaj ko ga najviše želi, nego onaj ko ga najbolje podnese.

Držimo palčeve i bodrimo naše ratnike za novo istorijsko finale.

Autor: B.