Opet praćka iz kolena, opet Trosar rešava. Arsenal nije odigrao utakmicu za udžbenike, nije delovao bolje, nije sipao šanse, ali je uradio ono što trka za titulu traži od ekipe koja je na korak od nečega velikog: izdržao je, sačuvao živce i odneo meč koji je domaćinu bio potreban kao vazduh.

Znalo se i pre prvog zvižduka da će ovo biti krv i nož. Vest Hemu opstanak i dalje visi iznad glave, a ovakve ekipe na svom terenu ne igraju mečeve nego preživljavanje. I upravo je tako izgledalo. Tvrdo, zategnuto, bez mnogo prostora, sa osećajem da svaka greška može da okrene celo popodne na pogrešnu stranu.

Zato i nije čudo što je Arsenal opet delovao sa teškim nogama. Oseća se nervoza, oseća se napetost, ali kako je i ne bi bilo kada je tim na korak od titule posle 22 godine. Ovo nije bio meč za lepotu. Ovo je bio meč za karakter.

Jedan od najzaslužnijih što je Arsenal uopšte ostao uspravan dovoljno dugo da sačeka svoj trenutak bio je David Raya. Imao je kolosalnu situaciju jedan na jedan i iz nje je izašao kao pobednik, baš onako kako golman mora kada šampionska trka visi o koncu. Takve odbrane ne uđu uvek u prve rečenice, ali sezona se često i pravi na njima.

A kada je trebalo probiti bedem, opet je došao onaj momenat u kojem Odegaard podseti zašto, koliko god ga nekad uzimao na zub što ne vidi Đokeresa na vreme, i dalje ima možda najjaču viziju u timu. Kada mu se igra lopta, spušta je između igrača odbrane kao nekada Ozil. Kružio je oko šesnaesterca, tražio pukotinu, pa odigrao dupli pas sa Riceom, došao skoro do peterca i umesto da na silu razlomi zid, video Trosara. A Trosar je opet uradio ono svoje: iz kolena, niotkuda, precizno i smrtonosno. Mreža se trese, Arsenal vodi, a na licima domaćih prvi put se vidi da su Čekićari od gvožđa ipak malo popustili.

Erupcija, olakšanje, i onaj kratki osećaj da je najzad probijeno ono što je ceo meč delovalo kao zid bez vrata.

Naravno, nije posle toga postalo mirno. I dalje je bilo dosta nervoze, kartona, prekida, onih sitnih trzaja zbog kojih navijač ne može da sedne kako treba ni kada njegov tim vodi. Arsenal nije uspeo da ubije utakmicu drugim golom, a takve stvari se protiv očajnog domaćina uvek vraćaju kao pretnja.

I onda šok u 94. minutu. Odbitak, gužva, lopta završava u mreži, London Stadium eksplodira, Arteta samo što se ne sruši, domaći slave kao Novu godinu. Delovalo je kao najgori mogući scenario: toliko muke, toliko borbe, pa sve da se prospe u poslednjim sekundama.

Ali monitor je rekao da priča još nije gotova. Na pregledu se vidi kako igrač Vest Hema drži Rayu za vrat i praktično mu ne daje da se odrazi niti da skupi ruke kako treba. Lopta mu upravo zbog toga i prolazi. VAR je dugo kuvao odluku, možda i predugo, ali na kraju je glavni sudija pozvan da pogleda i preseče. Nema gola.

Raspad na tribinama domaćeg tima, Arsenal puca od sreće, još nekoliko varnica na terenu i onda poslednji zvižduk. Olakšanje, pravo ono iz stomaka.

Ostaju još dve utakmice, šest bodova i ista poruka kao i pre ovog kola: Arsenal nema luksuz da računa na "šta ako". Siti je dan ranije smanjio gol-razliku sa 3:0 protiv Brentforda, što znači da ovo ne sme da ide na matematiku i čekanje tuđe greške. Mora na svih šest. Mora do kraja.

Ako je nešto ova utakmica još jednom pokazala, to je da Arsenal možda nema savršenu lakoću, ali ima čeličnu volju. Nije izgledao bolje, nije delovao rasterećenije, ali je izdržao do poslednjeg minuta. A to je ponekad važnije od svega lepog što stane u highlight.

Momci, na zasluženu pauzu, pa u novi pohod. Pritisak je opet na Sitiju, ali Arsenal svoj posao i dalje zna: uzmi ono što je ispred tebe i ne skreći pogled.

Autor: B.