Arsenal je šampion posle 22 godine. Kakvo veče za Topdžije, kakvo slavlje i kakvo olakšanje posle svega što je ovaj tim prošao na putu do 14. titule.

Još posle Barnlija se videlo da je Mikel Arteta nešto osetio. Krenuo je da hvali igrače i da priča kao čovek koji zna da mu je ekipa na samom pragu. Mnogi su mu zamerali zbog čega to radi kada ništa još matematički nije bilo gotovo, kada Siti ima još utakmica i kada je svaki prerani osmeh umeo da se obije o glavu. Ipak, ispostavilo se da je dobro čitao trenutak.

Bournemouth je sezonu snova krunisao bodom protiv Sitija. Vodio je skoro do kraja, imao čak i nekoliko napada da sve reši i uzme čitav plen, ali je i ovaj jedan bod bio dovoljan da Arsenalu donese ono što je čekao više od dve decenije. Nekad ti za istoriju ne treba savršen tuđ rezultat. Dovoljno je da rival prvi put trepne kada više nema pravo na grešku.

Teško je ne pomisliti da je cela priča oko Pepovog odlaska dodatno uzdrmala Siti. Ne mora to da bude jedini razlog, ali delovalo je kao tim koji više nije imao onu poznatu sigurnost da će uvek na kraju samleti svakoga. A Arsenal je sve vreme radio ono što je morao: ostao je tu, ostao je živ i dočekao da mu se sav trud vrati.

Arteta je ispunio obećanje. Donosio je i ranije radost ovom klubu, ali sada je doneo ono najveće. Padali smo u komu i zbog sastava, i zbog prosutih bodova, i zbog onih večeri kada je delovalo da ekipa sama sebi vezuje noge. Ali najvažnije je da je titula tu. Četrnaesta, ogromna i teška kao da je svaka od tih 22 godina stajala na njenim leđima.

Na večnoj listi Arsenal je sada treći, iza Liverpula i Mančester junajteda koji imaju po 20. To je već neka nova meta za godine koje dolaze, ali večeras ne treba gledati toliko daleko. Večeras je važno samo to da je jedan ogroman post prekinut. Da nije uzeto sada, ko zna koliko bi dugo trajalo novo prokletstvo, novi mimovi i novo „bottled again“ pevanje sa svih strana. Ovako, Arsenal je prvi i nema lepšeg osećaja.

Tijeri Anri je ranije praktično poručio Arteti da donese titulu, kako zna i ume. I doneo ju je. Ne savršeno, ne bez stresa, ne bez trenutaka kada smo svi hteli da polomimo televizor ili sebe od muke, ali ju je doneo. To je na kraju jedino što će istorija pamtiti.

Sada protiv Palasa može nešto mirnije da se diše, ali bez raspadanja fokusa. Posle toga sledi ono veliko finale 30. maja protiv PSG-a u Budimpešti. Ova titula donosi olakšanje, ali i novu vrstu gladi, jer sada svi u ovom klubu znaju da su već probili jednu najveću mentalnu barijeru.

Momci, hvala vam na svemu. Odmorite, udahnite, pa se polako oštrite za trofej koji ovom klubu još nedostaje. Ako je ova sezona nešto pokazala, onda je to da je vatra konačno opet stvarna.

COYG.

Autor: B.