Prva od pet prepreka je preskočena. Ne uz pesmu, ne uz rapsodiju, nego onako kako titula često i traži u finišu: uz jedan veliki udarac, dosta nervoze i poslednji zvižduk koji donosi olakšanje veće od bilo kakve estetske ocene.

Arsenal je pobedio Newcastle 1:0, prekinuo niz od četiri poraza, sačuvao mrežu i makar na kratko vratio osećaj da ova ekipa još ume da uzme ono što mora. Pred gostovanje Atletiku u Ligi šampiona i pred nastavak trke u prvenstvu, to je više nego dovoljno.

Meč je rešio Eberechi Eze i rešio ga je onako kako Arsenal dugo nije imao ko da reši. Dugo ovaj tim nije imao igrača tog kalibra koji može da opali iz skoro svake zone, bez straha i bez puno najave, a da pritom okvir gola ne bude misaona imenica. Ezeova bomba u devetom minutu nije bila samo lep gol. Bila je podsetnik da Arsenal konačno ima igrača koji ume da skrati priču jednim potezom.

Možda će se baš na njemu opet videti koliko Arteta veruje svom nosu kada proceni karakter i trenutak. Za sada deluje da je osetio nešto pravo.

Moglo je, naravno, i moralo je lakše. Arsenal je imao periode u kojima je mogao da ubije utakmicu drugim golom i sebi skine deo tereta sa leđa. Ali to je i dalje problem ove ekipe: poslednja trećina terena često obećava više nego što isporuči. Lopta dođe tamo gde treba, ritam krene da se podiže, a onda fali ili završni pas, ili hladnija glava, ili jednostavno odluka da se šutne kada svi očekuju još jedan potez.

Zato je čist meč na kraju imao još veću cenu.

Jer moglo je i gore. Pred sam kraj, kada je Gordon pronašao Nicka Woltemadea iza poslednje linije, stadion je na trenutak stao. Bio je to onaj sekund kada i na tribinama i ispred ekrana svi već vide najgori scenario. Raya je ostao sam pred napadačem Newcastle-a, a onda je lopta otišla visoko preko gola. Olakšanje posle tog promašaja bilo je skoro jednako glasno kao i slavlje kod Ezeovog gola.

To ti je završnica sezone. Ne pamtiš samo šta si uradio, nego i šta si preživeo.

Zabrinutost ipak ostaje zbog povreda. Eze i Havertz su morali napolje, i to je jedini ozbiljan oblak iznad ove pobede. Arteta je posle meča poručio da prvi utisak govori o manjim mišićnim problemima, ali dok ne stigne konačna dijagnoza, teško je glumiti potpuni mir. U ovakvom rasporedu i mali problem lako postane velika priča.

Đokeres je i protiv Newcastle-a ostavio utisak igrača koji srce ostavlja na terenu. Trči, ulazi u duele, nudi se, vuče štopere i radi mnogo toga što ne završi odmah u statistici. Ali i dalje ostaje utisak da ga Odegaard ne vidi dovoljno često, kao da mu u raspodeli lopte nije prva, pa ni druga opcija. Možda je to stvar navike, možda vremena, možda još nedovoljno uigrane saradnje, ali vidi se. I to je sada posao za Artetu. Ako želi da Đokeres odlučuje velike utakmice, onda mora da namesti i odnos oko njega, ne samo njega samog.

Sa druge strane, jedan od najlepših detalja večeri bio je povratak Sake. Golden Boy je ponovo bio tu, dobio je minute, nekoliko puta zapretio i što je najvažnije izgledao kao igrač koji nije samo upisan u sastav, nego stvarno spreman da pomogne. U ovom trenutku sezone, samo njegovo prisustvo menja ton cele ekipe.

Zato ova pobeda ima težinu veću od običnog 1:0. Arsenal nije odigrao savršeno. Nije skinuo sve sumnje. Nije ni u poslednjoj trećini odjednom postao nemilosrdna mašina. Ali je uradio ono što je morao: uzeo tri boda, sačuvao clean sheet i ostao živ u trci u kojoj se sada gleda svaki gol.

Slede Atletiko, pa Fulam u ligi. Tek posle ta dva Arsenalova meča City izlazi na Everton, i upravo tu leži naredni mali cilj: prebaciti pritisak nazad na njih i naterati ih da igraju sa pogledom ka vrhu koji opet nije miran.

Za sada je dovoljno da se upiše ovo: prva prepreka je pala. Nije bila laka, nije bila lepa koliko smo želeli, ali je pala.

U ovom delu sezone to je jedino što se računa.

Autor: B.