Morao je da prođe vikend. Posle ovakve utakmice nije se moglo odmah sesti i napisati nešto mirno, koliko god da je mir poslednjih sezona za navijača Arsenala postao skoro misaona imenica. Neke poraze moraš prvo da pustiš da odstoje, pa tek onda da vidiš šta je stvarno ostalo ispod gorčine.

A ostalo je dosta toga.

Poraz od Cityja boli jer nije delovalo kao utakmica u kojoj Arsenal nije imao šta da traži. Bilo je šansi. Bilo je udaraca u okvir gola. Bilo je perioda u kojima se videlo da ovaj tim može da stisne i da čak protiv Guardioline mašine napravi problem. Ali bilo je i onog starog osećaja da se kriterijum ne meri uvek istom vagom, naročito kada Arsenal počne da igra tvrdo.

Ipak, na kraju stoji ono najteže: utakmica je izgubljena.

Može da se priča o golu Haalanda i duelu sa Gabrielom. Može da se vrti snimak iz ugla auta i da se vidi kako je držanje za dres otvorilo prostor napadaču koji takve poklone ne prašta. Može da se kaže da bi se isti kontakt, da se desio na drugoj strani, možda gledao drugim očima. Ali klasa Haalanda je baš u tome što ne čeka da se svet dogovori oko pravde. Dobije centimetar, uzme metar, zakuca loptu u mrežu.

Velika je šteta što je Arsenal uopšte dozvolio da se sezona ovako sužava na utakmicu u kojoj jedan detalj može da pojede sve ono što je ranije trebalo da bude sačuvano. Prednost je postojala. Prostora da se ona učvrsti bilo je dovoljno. Surova istina je da Arsenal to nije uradio.

City, kada oseti krv, više odavno nije ona ekipa iz sredine tabele koju su "građani" pratili bez velikog straha protivnika. Novac je promenio okvir, Guardiola je promenio identitet, a na teren je preneta njegova ideja sa drskošću i žarom koji umeju da samelju sve do gol-linije. Kada krenu, nije ih lako zaustaviti. Nekad ih, čak i kada znaš šta dolazi, ne možeš zaustaviti dovoljno dugo.

Arsenal se držao. U nekim delovima i vrlo dobro. Ali opet je ostalo na tome.

Priča se o tome da je Arsenal tvrd, da Gabriel ide glavom na Haalanda, da je trebalo da bude crveni. Možda neko ko fudbal gleda hladno vidi samo guranje i provokaciju. Ali mi koji godinama gledamo Arsenal znamo koliko se dugo čekao štoper koji neće spustiti pogled ni najjačem čoveku na terenu. Gabriel nije savršen, ume da pređe ivicu, ali u tom duelu ima i ono što se predugo tražilo: srce, prkos i spremnost da se ne ustukne.

Da igra za neki drugi klub, rekli bi da je ratnik. Pošto igra za Arsenal, brzo se nađe reč "prljavo".

Tu negde se lepo uklapa i Hincapié. Nije to bio savršen nastup, ali bilo je trenutaka u kojima je izašao iz pozicije "dobrog čoveka", u najboljem smislu te reči. Pokazao je zube i Haalandu i Cityju. To Arsenalu treba više. Ne samo od jednog štopera, ne samo u jednom duelu, nego kroz ceo tim. Manje traženja dozvole. Više stava.

Jer kada se sve skloni sa strane, kada se zaborave žalbe, snimci, kriterijumi i nervoza, ostaje jedna scena koja može da opiše sezonu: Bernardo Silva i Kai Havertz pred kraj meča. Veteran koji je na izlaznim vratima Etihada, čovek koji je već ispisao istoriju sa Cityjem, ulazi u duel kao da mu život zavisi od toga. Havertz, s druge strane, deluje kao da još traži dozvolu da uzme ono što je ispred njega.

Možda je surovo sve svesti na jedan duel. Ali sezone se često pamte baš po takvim slikama.

Odegaard je posle meča govorio o malim marginama i o tome da Arsenal nije bio dovoljno oštar kada je trebalo. Rice je još pre utakmice nazvao Etihad "ultimate test", a posle poraza poruka iz ekipe nije bila predaja, nego ono najkraće i najpotrebnije: nije gotovo. I zaista, nije gotovo. Ali više nije dovoljno samo reći da nije gotovo. Sada to mora da se igra.

Ako City osvoji, a sada ima momentum i odličnu šansu, ovaj poraz može da postane slika cele sezone. Ne zato što Arsenal nije imao kvalitet. Ima ga. Ne zato što Arsenal nije napredovao. Jeste. Nego zato što se u završnici ne nagrađuje samo dobar fudbal, nego i hrabrost da se uzme ono što ti pripada kada ruke počnu da drhte.

Previše šansi je dato da se prednost osigura. Arsenal je opet izabrao teži put, ili ga je sam sebi ostavio kao jedini mogući. Sada mora gotovo savršeno do kraja, uz golove, mirnu glavu i nadu da će protivnik negde pogrešiti.

Ako ništa drugo, dobili smo sezonu za praćenje do poslednjeg daha. Kraj koji traži više pažnje, više golova i više živaca nego što je iko želeo. Kao ljubiteljima fudbala, ostaje nam da uživamo u borbi do poslednje utakmice, poslednjeg minuta i poslednje sekunde, kada se zavesa spusti na još jednu sezonu.

Kao navijačima Arsenala, ostaje nam nešto mnogo teže: da verujemo.

Da verujemo u grešku protivnika. U borbu naših. U gol više. U mirniju nogu. U to da pehar, na kraju svega, ipak može da završi u crvenom.

Sa vama do kraja.

Autor: B.