Posle pobede nad Sportingom u poslednjim minutima, moglo je da se kaže da Arsenal još ima puls. Ne i da deluje mirno. Gol Kai Havertza u 90+1 doneo je 1:0 u Lisabonu i rezultat koji u Ligi šampiona mnogo znači, ali sama utakmica nije obrisala ono što se videlo kroz veći deo večeri: noge su bile teške, odluke usporene, a pritisak gotovo opipljiv.

To nije delovalo kao običan umor. Više kao trenutak u kojem igrač zna šta može da izgubi, pa zbog toga prestane da radi ono što zna da radi. Arsenal je preživeo Sporting, ali ga nije razbio. Izvukao je pobedu, ali nije skinuo nemir.

U takvoj utakmici i Martin Zubimendi je delovao kao igrač koji tek na momente pušta ručnu. Posle poništenog gola kao da je osetio krv, počeo da traži više odgovornosti i dao nekoliko naznaka da u njemu ima ozbiljne fudbalske hrabrosti. Ali to je bilo premalo i prekasno za ekipu koja u isto vreme juri Premijer ligu i Ligu šampiona. Arsenal sada nema luksuz da mu igrači ulaze u ritam tek kada ih utakmica natera.

A onda, kada se strast malo slegla i kada je moglo da se pomisli da je Lisabon možda okrenuo energiju, stigao je novi šok. Bournemouth je na Emiratesu pobedio 2:1 i odneo bodove sa mesta na kojem ozbiljne ekipe, u šampionskim sezonama, obično ne izlaze sa takvim poklonom.

To boli. Boli i najvećeg laika koji je makar malo privržen Arsenalu, a kamoli nekoga ko ovaj klub nosi u stomaku. Jer ovo više nije samo pitanje jednog poraza. Ovo je pitanje završnice, pritiska i senki koje se vraćaju čim se rezultat ne okrene na pravu stranu.

Pre nekoliko nedelja još se pričalo o četiri trofeja. Sada je priča već svedena na dva fronta, a i tu se oseća nelagodnost. Liga šampiona je i dalje živa, Premijer liga je i dalje tu, ali ako se ovakav tok nastavi, vrlo brzo bi moglo da se priča o sezoni u kojoj se sve otvorilo, a na kraju sve iskliznulo iz ruku. To bi bio raspad o kojem bi se govorilo godinama.

Arteta je posle Bournemoutha preuzeo odgovornost i izvinio se navijačima. Prema izveštajima, poraz je opisao kao veliki udarac i govorio o potrebi da ekipa pokaže mentalnu snagu. To je ispravno sa njegove strane, ali navijačima sada reči znače manje nego ikad. Ako trofej ne dođe, teško da će biti mnogo razumevanja za objašnjenje da je Arsenal napredovao, da je postao ozbiljniji i da je vraćen u vrh.

Sve je to tačno. Arteta jeste preporodio Arsenal. Ali postoji trenutak kada preporod više nije dovoljan. U nekom trenutku moraš da završiš posao.

Najveći problem je što se bodovi ne gube samo tamo gde možeš da kažeš da je protivnik bio bolji, spremniji ili kvalitetniji. Gube se u utakmicama u kojima očekuješ da ekipa poveća konto datih golova, zaključa meč i pošalje poruku da je trka za titulu i dalje pod njenom kontrolom. Umesto toga, Arsenal povremeno izgleda kao tim koji zna šta je ulog, ali ne zna kako da pod tim teretom diše.

Zato ova nedelja ne sme da se posmatra samo kroz rezultat. Sporting je doneo pobedu, ali ne i potpun mir. Bournemouth je doneo poraz, ali još više od toga: upozorenje. Ako Arsenal želi trofej koji se čeka duže od dve decenije, moraće da prestane da izgleda kao tim koji moli utakmicu da se završi pre nego što pritisak uradi svoje.

Sada više nema prostora za lepu priču bez završnice. Nema više zaklanjanja iza procesa. Nema više mnogo koristi od toga da se kaže kako je tim mlad, kako raste, kako uči. Sve to stoji, ali sezona je ušla u deo u kojem se ne pamti ko je izgledao dobro u martu, nego ko je u aprilu i maju imao srce, glavu i noge dovoljno mirne da uzme ono što mu je ispred nosa.

Arsenal još nije izgubio sve. Ali ako ne pronađe hrabrost odmah, mogao bi vrlo brzo da počne da gubi ono najopasnije: veru da će ovoga puta završetak biti drugačiji.

Autor: B.