Klasika, rekao bi neko: stara Arsenalova pobeda od 1:0 u gostima. Upisu se tri boda, zatvori se vece i ide se dalje. Ali ovaj rezultat stvarno nije merodavan. Napoli je na kraju mogao da se uhvati za onaj semafor kao za utehu, jer je Arsenal na stadionu Diego Armando Maradona stvorio dovoljno da utakmicu resi mnogo ranije i mnogo mirnije.

Topdzije su imale 26 sutova. Imale su akcije koje su izgledale kao da samo traze poslednji dodir. Imale su i promasaje koji su, iskreno, bili cudni za gledanje. Merino, Saka, Hinkapije, pa kasnije i Madueke - sve su to bile situacije u kojima se mreza vec videla pre nego sto je lopta zavrsila tamo gde nije trebalo. Zato 1:0 na papiru deluje tesno, ali teren je pricao drugaciju pricu: Arsenal je bio jaci, mirniji i stalno blizi golu.

Ipak, protiv Napolija na njihovom terenu nikada nije dovoljno samo biti bolji. Maradona je stadion koji nosi tezinu i kada se ne cuje ime coveka po kome je nazvan. A ta prica ima i arsenalovski trag. Diego je 1982. zaista bio blizu Hajberija, ali su rat, pravila oko radne dozvole i vreme u kojem se fudbal drugacije vodio zatvorili taj put. Zavrsio je u Barseloni, a onda postao besmrtan u Napulju. Ko zna kakvo bi cudo bilo da je najveca lopta ikada prvo zavrsila u crveno-belom.

Bas zato je ova pobeda imala neku posebnu tezinu. Arsenal nije dosao da ceka, da se brani i ukrade nesto. Dosao je da igra, da kontrolise loptu i da stalno trazi rupu. Samo sto je ta rupa predugo ostajala zatvorena, delom zbog Napolija, a mnogo vise zbog losih poslednjih poteza.

Najzad je na teren od pocetka izasao i Đokeres. Videlo se da mu fale minuti i ritam. Nije imao pravo vece, nije uspeo da udje u utakmicu onako kako svi znamo da moze, a kada je izasao u 73. minutu ostao je utisak da je jos daleko od pune ostrine. Ali ostala je i druga slika: Arteta ga je zagrlio kao brata. Nije to bio onaj hladan, usputni gest sa klupe. Delovalo je kao poruka igracu da ga trener vidi, voli i da mu zeli najbolje. Nekad je takav detalj vazniji od jedne lose kontrole lopte. Đokeres ce dobiti svoje minute; sada je na njemu da ih pretvori u ono zbog cega je doveden.

Ulazak Tzolisa razmrdao je utakmicu. Prvo je i sam mogao bolje da zavrsi, ali je doneo direktnost koja je nedostajala. U 75. minutu povezao se sa kapitenom, a onda je dosao trenutak koji se pamti. Odegard je namestio levicu na ivici sesnaesterca i poslao loptu od stative u mrezu. Vanja Milinkovic-Savic je visok, rasirio se koliko je mogao, ali za takav udarac nema dovoljno raspona. Kapiten je jos jednom resio onda kada se trazila razlika izmedju dominacije i pobede.

Iza njega je Konsa upisao jos jednu ozbiljnu partiju i jos jednu pobedu. Novo pojacanje ne deluje kao gost u ovoj ekipi, vec kao igrac koji sve brze razume sta Arsenal od njega trazi. Uz Gabriela je delovao mirno, cvrsto i spremno da preuzme odgovornost. Ako ovako nastavi, bice ovo mnogo vise od dobrog pojacanja.

Na kraju se pisu tri boda i pobeda na pocetku evropske price. Mozda je rezultat mali, ali poruka nije. Arsenal ume da dominira i kada mreza nece odmah da se otvori. Arsenal ume da ostane strpljiv. I Arsenal sada ima kapitena koji jednim udarcem ume da presece celo vece.

Sada sledi Premijer liga i gostovanje Sunderlandu. Neka se niz nastavi.

Pratite nas za sledeci tekst i sve sto dolazi.

Cover fotografija: Calciopedia / Wikimedia Commons, CC0 1.0.

Autor: B.